ПОВРАТАК ПРИРОДИ: Из бетонске депресије у зелену оазу

У ОКВИРУ циклуса Зеленa дебатa, синоћ је у Културном центру Новог Сада пред великим бројем поклоника повратка природи, одржана трибина „Кад се мале руке сложе“ на којој су породице Ракарић и Ђуповац сведочиле како су донеле одлуку да напусте град те да им живот у природном окружењу буде свакодневица.

Прочитајте још: ОВЧАР И МУЗИЧАР ИЗ СИРИГА ПОРУЧУЈЕ: Ако желиш новце, гаји овце

Мада на први поглед веома сличне, породичне одлуке младих и образованих породица Ракарић из Раковца и Ђуповац из Јевремовца, ипак су у много чему различите.

Мир и надахнуће за складан породични живот и успешан професионални рад Ракарићи су нашли на ободу Новог Сада, наслоњени на део благодети савремене цивилизације.

До тада су по речима Иване Ракарић, годинама живели у осмоспратници. Та огромна количина бетона их је психички „притискала“, те су често ишли на излете на Фрушку гору. Када им се указала прва прилика да купе кућу у насељу Раковац, 2014. године.

Прочитајте још: Острво верно традицији

- Преселили смо се и после прве ноћи тамо проспаване, никада више нисмо пожелели да се вратимо у град - рекла је Ивана Ракарић, дипломирани инжењер архитектуре. Њен супруг др Звонко, ванредни професор на Катедри за техничку механику (ФТН), теоријска знања успешно је искористио за конструкцију тзв. ракетне пећи, модерног огњишта у свом дому.

– Пећ карактерише цевасто продужено ложиште, уско и дугачко, склопљено од два дела која су повезана под правим углом. Направљена је од материјала који трпи високу температуру и уједно је задржава. Ложе се гранчице, оно што је дрво природно одбацило. У атмосферу излази само водена пара – објаснио је др Звонко Ракарић радозналим посетиоцима трибине.

Др Ракарић добија бројне молбе од људи да им направи исту такву пећ, али он пристаје само - да их посаветује. Његов став је да свако може и треба сам да направи своју пећ.

Избор породице Ђуповац био је знатно тежи.Нада, дипломирани фармацеут и Милан, професор физичког васпитања, нису имали ни стручна ни практична искуства у области градње. То их,ипак, није спречило да се упусте у самоизградњу велике и веома атрактивне куће од сламе и трске на свом имању у Јевремовцу, селу у близини Шапца.

Њихова предност састојала се у томе што су могли да се ослоне на корисна искуства и пријатељску подршку Ракарића и архитекте Вука Крстића.

– Ми смо направили концепт по којем смо тотално независни. На крају месеца не плаћамо ништа, имамо кућу од природних материјала и ракетну пећ. У току последњих десет месеци, колико је трајала изградња, пуно времена проводимо на отвореном, повећали смо физичку активност, а то је добро и за нас и за нашу децу. За сада 30 одсто поврћа користимо из наше баште, а биће га и више – рекао је проф. Милан Ћуповац, наглашавајући да им у кући ни на највећој врућини не треба клима уређај.

СОЛИДАРНОСТ

НА крају вечерашње трибине, аутор и модератор Данило Копривица, који је и сам пре неколико година напустио Нови Сад да би се преселио на Фрушку гору, рекао је да ово није била само прича о храбрим личним одлукама о преласку на живот ван урбаних средина и то за мале паре. То је уједно и прича о људској и професионалној солидарности која је резултирала и дивним пријатељством.